Manastir Кlisura iz 13. veka, na Moravici u ranijoj Raškoj

Dolazak Bogumila u Srbiju i uspon Nemanjića

U vreme nastajanja prve srpske države, Bogumili su u regionu bili široko rasprostranjeni – bilo u rimokatoličkoj Zeti na Mediteranu ili u pravoslavnoj kneževini koja je često bila ratom razarana. Sa usponom vladajuće dinastije Nemanjića, za njih je počela epoha nemilosrdnog proganjanja i proterivanja.

Prevlast Vizantije

Srbija u vreme dolaska Bogumila u taj region, još uvek nije bila jedinstvena država; tadašnje kneževine1 kao što su bile Raška na istoku, Zahumlje, Travunja, Zeta – na Jadranskoj obali od poluostrva Pelješac preko Dubrovnika do današnje Crne Gore – bile su pod supremacijom Istočnog rimskog carstva, Vizantije:

„Od konca 10-st. osamdesetih godina pa do 12-st., Raška i Bugarska dulje su se vremena nalazile u istoj bugarskoj, dotično bizantskoj državi. Za vrijeme toga zajedničkoga državnog života općenje između Bugarske i Raške bilo je često putem vojnika, državnih službenika, trgovca i privatnih putnika. U tom čestom dodiru Bogomilstvo se raširilo iz Bugarske među Srbe u Raškoj.“ veli istoričar Mandić. 2 Srpski crkveni istoričar Fajfrić dopunjuje da su Bogumili u Raškoj „našli veoma mnogo pristalica. Iz Srbije bogumili su brzo prodrli u Zetu, kao i u oblasti Hum i Trebinje. Ova sekta se jako raširila po Raškoj …“  3

Кrvava borba za moć u Srbiji

Srpski vlastodršci su mnogim ratnim obračunima u toj epohi pokušavali da uspostave sopstvenu, nezavisnu državu. Pri tom su se posebno Raška i Zeta međusobno borile za prevlast. 4 Već je zetski kralj Mihailo Vojisavljević služio papi Grguru VII u Rimu i dobio je od njega kraljevsku krunu. Za to je učinio katoličkoj crkvi obimne crkveno-političke ustupke. 5

Tako je krvava borba za moć u jednoj srpskoj državi još tada obuhvatala nemilosrdnu borbu različitih crkvenih institucija za uticaj, koja je posle velikog raskola 1054. između katolika i pravoslavaca potpuno buknula. Ova kobna saradnja je u daljem toku za Bogumile u Srbiji imala izuzetno teške posledice.

Pravoslavna kneževina Raška

U konkurentskim kneževinama, naročito u pravoslavnoj Raškoj i katoličkoj Zeti, tada su vladale ne samo razne crkve – nego i potpuno različiti životni uslovi, kao što opisuje srpski istoričar Fajfrić: „Raška … je bila planinska zemlja, prepuna šuma, mračnih i dubokih klanaca, brzih reka i pomalo divljih ljudi. Ovde nije bilo prestonice u onom klasičnom smislu reči, a nije ni moglo biti jer je veliki župan neprestano putovao, odlazeći iz jednog dvora u drugi, zadržavajući se toliko koliko su zalihe hrane to dozvoljavale … Raško stanovništvo se bavilo uglavnom stočarstvom, a poljoprivredom mnogo slabije. Rudarstvo je tek bilo u začetku, a i ono što je postojalo bilo je jako primitivno. Same naseobine nisu stalne, kao što ni vlasništvo na zemlji nije nikada sigurno pošto su bila česta otimanja. Zbog toga je bilo dosta iseljavanja stanovništva u dalmatinske gradove …
„Sam način na koji su se vodili ratovi je veoma doprinosio tome da ljudi beže u mirnije krajeve. Svaka strana vojska koja bi ušla na rašku teritoriju nije gledala samo da savlada rašku vojsku ili da opljačka ono što joj je za preživljavanje potrebno, već je uništavala sve što je imala pred sobom. To je značilo paljevinu kuća i useva, sečenje voćnjaka i drugih zasada te ubijanje stoke i ljudi, ukoliko bi se na njih naišlo … Vizantijci su gotovo redovno svake godine upadali u Rašku i uništavali sve na šta su naišli. Narod se povukao u planine i nerado se spuštao u doline gde je bio stalno na udaru … Zemlja je bila u stalnom ratu i bežanije u planinu i neprohodne šume su bile obična pojava. Naravno da ni o nekoj kulturi nije moglo biti govora, pa su spomenici iz toga doba prava retkost. Sve je to uništeno tokom besnih sukoba, nekada sa Vizantijom a nekada i u međusobnim otimanjima za vlast.“ 6
Manastir Кlisura iz 13. veka, na Moravici u ranijoj Raškoj
Manastir Кlisura iz 13. veka, na Moravici u ranijoj Raškoj

Кatolička kneževina Zeta

U kneževini Zeta, zvanoj takođe Diokleja ili Duklja, život je bio potpuno drugačiji: „Zeta se nalazila u primorju, tako da je tu bio izražen uticaj romanske kulture, a bila je, osim srpskim življem, naseljena i brojnim romanskim i arbanaskim stanovništvom koje je imalo i priličan politički uticaj … Da je uticaj rimske kurije bio veliki vidi se i iz toga što su sva dokumenta pisana isključivo na latinskom jeziku.“
Pogled s tvrđave iznad srednjovekovnog starog grada Кotora, Crna Gora
Pogled s tvrđave iznad srednjovekovnog starog grada Кotora, Crna Gora
Vekovima stari gradovi na obali nisu imali ničeg zajedničkog s jednostavnim naseljima u Raškoj. Fajfrić između ostalog opisuje grad Кotor: „Kotor je bio ekonomski jači i sigurno je da ga je Nemanja često posećivao i posmatrao snažnu tvrđavu na steni koja se dizala visoko u nebo, dok se ispod nje prostirala varoš sa oko pet stotina kuća. Oko njih se pružao isto tako snažan kameni bedem, koji je služio kao zaštita od nenadanih napada. Kotor je bio tipična primorska varoš sa tesnim ulicama u kojima su se nalazile kuće od kamena … Grad je bio pun zanatlija, uglavnom kožara, cipelara, zlatara, voskara i naravno ribara.“ 7

Borba Stefana Nemanje protiv Vizantije

Srpski veliki župan Stefan Nemanja iz Raške je ponovo u savezu s katoličkom Mađarskom istupio protiv Vizantije. Nemanja je vodio poreklo iz katoličke Zete ali se, po dolasku u Rašku, krstio po pravoslavnim običajima. 8 Fajfrić objašnjava: „Može se zamisliti kakva je to bila predstava za neuke gledaoce – najmlađi sin bivšeg velikog župana se vraća iz katoličke Zete i ponovo prihvata pravoslavlje. Kakav je to poen za [pravoslavno] crkvu, ali i za Nemanju, kome je crkva beskrajno zahvalna.“ 9

Godine 1172. je Mađarska zamenila strane i Vizantija je dobila prevagu: „Nemanja se pokorio, poveden je kao pobeđeni u trijumfalnom pohodu cara Manojla I u Кonstantinopolj [Vizantiju] i morao je da obeća vazalsku vernost koje se prema caru i pridržavao do njegove smrti.“ 10

Ustanovljenje Srpskog carstva

Posle smrti Manojla I 1180, Nemanja je odveo Rašku u nezavisnost. Istoričar Кempfer razjašnjava: „Moćnoj ličnosti Nemanji je uspelo da savlada svoju trojicu starije braće i da od različitih delova zemlje, koji su delimično pripadali katoličkoj, delimično pravoslavnoj crkvi a delimično bogumilskom pokretu, s novostečenim područjima načini zatvoreno carstvo … U godinama koje su sledile, Nemanja se posvećivao unutrašnjim problemima zemlje, gradio crkve i manastire i nemilosrdno je trebio sektu Bogumila iz svog carstva.“ 11 On je započeo osvajački pohod sve do dalmatinske obale, ali je konačno propao kod zauzimanja Dubrovnika. 12

Srednjovekovna armija za krstaške pohode na krvavom putu u Svetu zemlju
Srednjovekovna armija za krstaške pohode na krvavom putu u Svetu zemlju

Posle prekida odnosa s Mađarima, Nemanja je morao da traži nove saveznike. 13 Pojavila se prilika da uspostavi dobre odnose sa carem Fridrihom kada je ovaj sa ogromnom silom od oko 100.000 ljudi tokom trećeg krstaškog pohoda marširao preko Vizantije u pravcu Svete zemlje i pri tome 1189. srdačno bio primljen u Srbiji. Nemanja mu se sam ponudio da postane nemački vazal i da stavi na raspolaganje 20.000 vojnika za rat protiv njemu omražene Vizantije. Ova inicijativa je pak ostala bez uspeha. 14 

Vizantija je uzvratila udarac i pobedila je Nemanju u bici na Moravi, što je dovelo do uspostavljanja mira i dinastičke povezanosti između Кraljevine Srbije i Vizantije. 15

Ustanovljenje pravoslavne državne crkve

Ispred te pozadine su Stefan Nemanja kao i njegovi sledbenici i sinovi – kao što su bili kralj Stefan Nemanjić i arhiepiskop Sava – ustanovili jednu narastajuću srpskopravoslavnu državnu crkvu, istovremeno pokušavajući da uspostave dobre odnose s katoličkom kurijom u Rimu.

Tako se, dakle, Stefan Nemanjić 1216. u svom trećem braku oženio Anom Dandolo; taj brak je za srpskog vladara označavao okretanje ka rimsko-latinskom svetu, koje je poduprto time što ga je krunisao papin izaslanik. On se kasnije, razume se, drugi put krunisao po pravoslavnim verskim običajima. 16 Ana Dandolo je bila unuka moćnog Enrika Dandola iz Venecije. On je nekoliko godina pre toga sa armijom IV. krstaškog pohoda odlučno krenuo u rušenje grada Zadra koji je bio prijateljski nastrojen prema Bogumilima i osvajanje Vizantije, zajedno s papom Inoćentijem III. 17

Sveti Sava kanonizovao je ne samo svog oca, Stefana [Simeona] Nemanju, već i svog brata Stefana Prvovenčanog
Sveti Sava kanonizovao je ne samo svog oca, Stefana [Simeona] Nemanju, već i svog brata Stefana Prvovenčanog

Uz pomoć nove državne crkve je ozakonjena i vladavina nove kraljevske dinastije Nemanjića „pred bogom u crkvi“; osnivale su se manastirske zadužbine, gradile se pravoslavne crkve i pisale legende o svecima 18 – ratni kralj Stefan Nemanja i njegovi sledbenici lično su veličani na freskama ovih sakralnih građevina.

U međuvremenu su i njegovi sledbenici u državi i crkvi Srbije nastavili s nemilosrdnim genocidom Bogumila, koji je on započeo.

Quellen / vrela / viri / izvori:

  1. vidi Edgar Hösch / Karl Nehring, Lexikon zur Geschichte Südosteuropas, Böhlau UTB, Wien, 2004 - s. 554, 758 sl. i s. 762 sl.
  2. Dominik Mandić, Bosna i Hercegovina, Svezak II, Ziral, Chicago, 1979 - s. 46 sl.
  3. Željko Fajfrić, Sveta loza Stefana Nemanja, Grafosrem, Šid, 1998 - s. 51
  4. vidi Fajfrić - s. 5
  5. vidi Fajfrić - s. 5, i Edgar Hösch, Geschichte der Balkanländer, Beck, München, 2008 - s. 57 sl.
  6. Fajfrić - s. 21 sl.
  7. Fajfrić - s. 5, 9
  8. vidi Fajfrić - s. 20
  9. Fajfrić - s. 20 sl.
  10. prevod iz: Frank Kämpfer, Stefan Nemanja, u: Biographisches Lexikon zur Geschichte Südosteuropas. Bd. 3. Hgg. Mathias Bernath / Felix von Schroeder. München 1979, s. 305-307 - via biolex.ios-regensburg.de
  11. prevod iz: Kämpfer - s. 305 sl.
  12. vidi Hösch - s. 63 sl. i Mandić - s. 47
  13. vidi Fajfrić - s. 59
  14. vidi Fajfrić - s. 62 und Steven Runciman, Geschichte der Kreuzzüge, Beck, München, 2019 - s. 785
  15. vidi Fajfrić - s. 72 i Kämpfer
  16. vidi Frank Kämpfer, Stefan Nemanjić, u: Biographisches Lexikon zur Geschichte Südosteuropas. Bd. 4. Hgg. Mathias Bernath / Karl Nehring. München 1981, s. 180-182 - via biolex.ios-regensburg.de i Fajfrić - s. 125
  17. vidi Fajfrić - s. 124 sl.
  18. vidi Šanjek - s. 23

Bildquellen / vrela slika / viri slik / izvori slika:

Kazalo
Sebastian Hoblaj