Mnogi a opet jedno – preko Bogumila do Katara, i dalje

Koliko je srednjovekovna bogumilska zajednica bila povezana sa onima sličnog verovanja, a koji su živeli u Francuskoj, Italiji, pa čak i u Nemačkoj? Poznati istoričari i manje poznata dokumenta daju zapanjujuće uvide u prahrišćanski pokret širom Evrope, kojeg su u Francuskoj posebno promovisale žene poput Esclarmonde de Foix – ali i u njihovom izuzetno brutalnom uništenju od strane katoličke crkve i njenih inkvizitora.
Mnogi a opet jedno – preko Bogumila do Katara, i dalje

Prvi "manihejci" na Zapadu

„U prvoj polovini 11-og stoleća nove jeretičke skupine ubrzo su privukle pažnju na raznim mestima u Francuskoj, Italiji i Nemačkoj kao nikad pre na Zapadu: prvo u Champagneu, 1012. u Mainzu, oko 1018. i deset godina kasnije u Akvitaniji, 1022. u Orléansu, 1025. u Arrasu, ubrzo potom u dvorcu Monteforte kraj Torina, navodno i drugde u Italiji, Sardiniji i Španiji, oko 1030. u Burgundiji, 1042./48. u biskupiji Châlons-sur-Marne 1051, takođe i u Goslaru. Hroničari tog vremena … uglavnom govore o manihejcima, čija su imena i učenja poznavali iz [spisa crkvenog učitelja] Augustina i starih jeretičkih kataloga … Oni sami se nisu nikada tako nazivali niti su se ikada pozivali na Manija i njegove spise, samo na Novi zavet ili na vlastito nadahnuće … Tek povremeno bi se čulo za međusobne odnose: kaže se da je jedna žena iz Italije donela krivoverje u Francusku, Italijan Gundulf u Arras, seljak iz Périgorda u Orléans; nećete saznati više detalja.“ piše poznati Nemački istoričar Herbert Grundmann. 1 On koristi izraze “jeretici” i “sekta” za “Katari” i “verska zajednica” u svom delu.

Međutim, članovi tih skupina bili su „toliko različiti po statusu i obrazovanju“, da je bilo teško razaznati zajednički verski pokret iza toga. 2 Iako su učenja ovog prvog srednjovekovnog talasa slobodnih hrišćana u zapadnoj Evropi ponekad bila vrlo različita, postojale su mnoge sličnosti s prahrišćanskim učenjima i načinom života Bogumila: „Odbijanje poštovanja krsta i svetaca, sakramenata [tajni] braka, krštenja i drugih, jedenja mesa ili čak ubijanja životinja … Umesto krštenja, jeretici u Châlonsu, kao i u Orléansu i Arrasu, prihvataju samo svoje ‘polaganje ruku’ kao obred koji posreduje Duha Svetog.“ 3 Ovo polaganje ruku je jasan pokazatelj consolamentum bogumilskog krštenja duhom.

"Prvi talas" slobodnih hrišćana u zapadnoj Evropi na početku 11-og stoleća
"Prvi talas" slobodnih hrišćana u zapadnoj Evropi na početku 11-og stoleća

Grundman izvodi sledeći zaključak: „Ali kako su svi ti jeretici, nezavisno jedni o drugih, mogli samo odstupiti od crkvene doktrine utemeljene na vlastitom autoritarnom shvatanju Biblije, neprestano iščitavali istovetne stvari i uzimati ih za ozbiljno, kao što je to bilo svojstveno Bogumilima na Balkanu već duže vreme? Odatle su uticaji morali imati efekat na Francusku i Nemačku preko Italije, čak i ako nije postojala čvrsta doktrina i organizacija sekte, što je Bogumilima verovatno tada još nedostajalo.“ 4

U južnoj Italiji, na primer, postoje naznake ciljane misionarske aktivnosti za 11. stoleće: „Čini se da je bogumilsko učenje, sledeći [starorimski vojnički put] Via Egnatia, otplovilo za Brindisi u južnoj Italiji, a odatle se proširilo na Kalibriju i Siciliju. Postoje istorijski dokazi da su bogumilski propovednici delovali u Palermu oko 1082.“ piše australski istoričar Robert Mihajlovski. 5

Katolički biskupi postali su svesni pripadnika drugih vera: „Oni ispitani u Arrasu … konačno su priznali da smatraju beskorisnim krštenje, sakrament, brak, ispovest i pokoru, kao i crkve i oltare, sveštenička zaređenja i celu hijerarhiju. Jer, kao oličenje … učenja koje su hteli da slede opere et verbo [rečju i delom], morali su odbiti svet, obuzdati telesnu požudu, zarađivati za život vlastitim fizičkim radom, ne želeći nikome nauditi i voleti one koji čine isto.“ 6

Nije dugo trebalo da se čeka na reakciju crkve i države i kao obično bila je brutalna: „Ali kralj Robert der Fromme dao je prvi put spaliti jeretike u Orléansu, car Heinrich III. dao je obesiti jeretike u Goslaru“ 7 – jer su „odbijali da ubiju kokošku ili pile kao test.“ kaže Karlheinz Deschner. 8

Iz Italije je predajom sačuvano: „Čak je i skupina jeretika oko grofice Monteforte verovala da su od Duha Svetoga primili razumevanje svetih spisa … koje svakodnevno čitaju, mudrost i svetost u isto vreme; ali sa spiritualističkim tumačenjem Svetog pisma … ovde stalna molitva i post, zajednica dobara i nevinost oženjenih ljudi, povezuje pobožni moral s filozofskim učenjem … Jereticima Montefortea su ugledni milanski laici postavili lomače … Retki su ga se odrekli kad su bili prisiljeni klanjati se krstu u Milanu; većina je dobrovoljno otišla u vatru.“ 9

Čak su i tada ovi ljudi osećali da su deo pokreta koji se širio zemljama: „Kao što su jeretici u Orléansu verovali da će njihova učenja uskoro slediti ceo svet, tako su oni iz Montefortea verovali da imaju istomišljenike u svim zemljama.“ 10

Ali iskorenjivanje od strane onih na vlasti u to vreme moralo je uglavnom biti uspešno: „U drugoj polovini 11-og stoleća nećete nigde sresti skupine jeretika kao u prethodnim desetlećima, a kamoli sektu povezanu s Bogumilima.“ 11 objašnjava Grundmann.

Borba katoličke crkve protiv Katara putem dominikanske inkvizicije u srednjem veku – prikazano na fresci "Militantna i pobednička crkva" od Andrea di Bonaiutoa u španskoj kapeli bazilike Santa Maria Novella u Firenci
Borba katoličke crkve protiv Katara putem dominikanske inkvizicije u srednjem veku – prikazano na fresci "Militantna i pobednička crkva" od Andrea di Bonaiutoa u španskoj kapeli bazilike Santa Maria Novella u Firenci

Poreklo Katara

Nekoliko godina kasnije stvari su se promenile: prvo su se pojavili putujući propovednici kritični prema crkvi kao što su Tanchelm u Antwerpenu ili Arnold von Brescia u Lombardiji koji su izazvali pometnju svojom kritikom poročnog života često bogatog sveštenstva. 12 Za Arnolda, “žestokog, elokventnog preziratelja sveta” rečeno je: „Ono što je on naučavao bilo je u skladu sa zapovesti hrišćana [Katolika], čiji su se životi uvelike razlikovali od toga.“ Naišao je na posebnu naklonost kod pobožnih žena, a u papi nije video ‘apostolskog čoveka’ i pastira duša, „već čoveka krvi s ubistvom i paleži … u kardinalima pohlepne licemere, menjače novca i trgovce, umesto slugama prave crkve Božje.“ 13

U 12-om stoleću patareni su se pojavili u Kalabriji – tako su tamo zvali Bogumile. 14 „Vizantijski posedi u Kalabriji i Siciliji obično se smatraju odskočnom daskom za uvođenje bogumilstva u Lombardiju i južnu Francusku.“ zaključuje Mihajlovski. 15

Vatikan u Rimu verovatno je 1140-ih doznao od klera iz Liègea „za organizovanu sektu koja je bila široko rasprostranjena, navodno iz Grčke … koja ima auditore, credentes i njihove electi ili perfecti, među njima ima i žena.“ Ovaj pokret se iz jednog mesta u Champagneu proširio u mnoge gradove. 16

U Kölnu je 1143. održano ispitivanje jeretika: Njihov vođa „tvrdoglavo se pozivao na Hristove reči … i zahtevao da se saslušaju upućeniji učitelji sekte [pokreta]: ako oni budu opovrgnuti, on će se odreći, inače će rađe da umre. Zaista je radosno i bez pogovora otišao na lomaču …“ Iz ove kelnske zajednice preneto je i ‘polaganje ruku’ za primanje svojih vernika, a podseća na bogumilsko krštenje duhom, consolamentum. „Oni se odriču konzumacije mesa, nikada ne psuju, odbijaju brak – niko u Kölnu nije saznao zašto.“ 17

Verski spor između Katara i Dominika, utemeljitelja dominikanaca i inkvizicije – detalj s freske di Bonaiuta
Verski spor između Katara i Dominika, utemeljitelja dominikanaca i inkvizicije – detalj s freske di Bonaiuta
Nova vera brzo je pronašla svoje sledbenike: „Dva desetleća kasnije ova je vera već alarmantno raširena. Čak je i u Engleskoj uhvaćeno 30-ak nemačkih jeretika, koje je kralj Henrik II na sinodu u Oxfordu brzo u svojoj zemlji, zauvek, učinio bezopasnim … Engleski hroničar je rekao da je ona potekla iz Gaskonije i da je već zagadila Francusku, Španiju, Italiju i Nemačku, gde su se za nju u međuvremenu ustalila druga imena.“ 18
Katolički blagoslov ili katarsko krštenje duhom? – detalj s freske di Bonaiuta
Katolički blagoslov ili katarsko krštenje duhom? – detalj s freske di Bonaiuta
U 12-om stoleću katarski pokret je zadobio mnoge sledbenike i u Italiji, naročito u Lombardiji. Dominikanski inkvizitor je detaljno zabeležio njihovo poreklo: „Francuzi koji su otputovali u Carigrad vratili su se u svoju domovinu i propovedali … stoga su ih u Francuskoj nazivali bugarskim jereticima … Nakon nekog vremena, izvesni je beležnik otišao iz Francuske u Lombardiju, zapravo u milansko područje u blizini Concorezza. On je upoznao izvesnog Marka … i odveo ga na krivi put. Ovaj Marko razgovarao je s dvojicom svojih prijatelja … Sve te zavedene osobe konsultovale su se sa spomenutim beležnikom koji ih je poslao u Roccavione … gde su živeli Katari koji su se doselili iz Francuske. Nakon što je Marko dobio consolamentum, postao je đakon … i poslat natrag u svoje rodno mesto blizu Concorezza, gde je počeo propovedati. Kao rezultat njegovog propovedanja u Lombardiji, zatim u Marche of Treviso, a kasnije i u Toskani, broj jeretika se znatno povećao.“ 19
U Nemačkoj je benediktinac Ekbert pisao protiv lažnih učenja Katara nakon novih spaljivanja jeretika 1163. 20 Progonjeni su se, kao i kasnije Bogumili21 u Bosni, nazivali hrišćanima ili dobrim hrišćanima, kao i boni homines, tj. ‘dobri ljudi’ – ili ‘čisti’ grčkom rečju kathari„Ovo ime već otkriva poreklo sekte s grčkog istoka“, kaže Grundmann. 22

Bogumili i Katari

Poznati istoričar Karlheinz Deschner ističe: „Ali Katari svakako potiču izravno od Bogumila.“ 23 Poznavateljica Bogumila, Katja Papasov, piše: „Danas više ne postoji sumnja o direktnoj uključenosti Bogumila u nastanku novih manihejskih pokreta u zapadnoj Evropi … Tokom 12-og stoleća u gradovima nadbiskupa i u biskupskim gradovima na Dunavu, Passau i Beču pojavili su se jeretici, koje nazivaju Bulgaren ili Bulgarum haeresis.“ 24

U to su vreme postojali različiti međunarodni kontakti između zajednica različitih zemalja. Prema istraživanjima hrvatskog istoričara Franje Šanjeka, koji je predavao na pariskoj Sorboni, latinski dokumenat25 iz 1167. prikazuje posetu vođe konstantinopoljske26 bogumilske zajednice Katarima u Saint-Félix de Caramanu u južnoj Francuskoj u blizini Toulousea:

„Tih je dana zajednica Toulousea odvela oca Nikitu u dvorac Sv. Felixa, gde se okupio veliki broj muškaraca i žena iz opštinske skupštine Toulousea i susednih zajednica kako bi primili consolamentum [krštenje duhom] koje je otac Nikita počeo da daje … Tada se otac Nikita obratio Skupštini opštine Toulouse: Tražili ste da vam kažem jesu li običaji prvobitnih zajednica bili umereni ili strogi. Uveravam vas da je sedam azijskih [istočnih] zajednica bilo tako raspodeljeno i raspoređeno među sobom da jedna nije činila ništa što bi bilo suprotno drugoj. Stoga su zajednice Rumunske, Dragovice i Melnika, Bugarske i Dalmacije bile tako raspodeljene i raspoređene … i tako su gajile međusobni mir jedna s drugom. Toga i vi treba da se držite …“ 27

„Katarski sabor Saint-Félix de Caramana može se smatrati početkom ‘jeretičke’ dominacije u Languedocu. Od tada pa nadalje oni se nisu skrivali.“ dodaje britanski istoričar Steven Runciman. 28

Ovaj popis takođe daje uvid u rasprostranjenost i organizaciju Bogumila u Bugarskoj, Dalmaciji i šire u to doba. Hrvatski istoričar Mandić29 dodeljuje povesne zemljopisne oznake:

  • Romania je bio vizantijski naziv za Malu Aziju. Sedište lokalne bogumilske zajednice bilo je u gradu Philadelphia, današnjem Alaşehiru u zapadnoj Turskoj.
  • Zajednica Dragovica bila je na zapadu Trakije – kraja koji se danas uglavnom nalazi između Plovdiva u Bugarskoj i Severne Makedonije u blizini Skopja.
  • Melnik označava područje Megleno ili zemlju Milingera, slovenskog stanovništva u Taygetu između Severne Makedonije i severne Grčke, koje je od 10-og stoleća bilo uporište Bogumila.
  • Bugarska znači zapad današnje Bugarske i Sofije.

„Uska povezanost Katara Francuske i Italije te Bogumila na Balkanskom poluostrvu činjenica je u koju niko ne može posumnjati. O tome svedoče i sami Katari i njihovi savremeni protivnici.“ navodi Runciman. 30

Jedno od tih svedočanstava je pismo papskog legata u Francuskoj, Konrada von Uracha, kojim je pozvao na sinod u Sensu 1223. godine. Iz sadržaja, koji je dokumentovao Franjo Šanjek: „Doznali smo da se pojavio antipapa na granici Bosne, Hrvatske i Dalmacije, u blizini ugarskog naroda … Ovaj nevernički papa uništava vinograd Gospodnji … Albižani [Katari] hrle k njemu da ga pitaju za savet … Ovaj sotona je proširio svoj glas sve do biskupije Agen [u južnoj Francuskoj], preko čoveka … koji sebe naziva Bartolomejem od Carcassonnea … i deluje u njegovo ime … Biskup lažne vere je – izražavajući ponizno poštovanje ovom Bartolomeju – ustupio svoje sedište i dom u gradu zvanom Pujols [u regiji Agenais], a sam se preselio u Toulouse.“ 31

U pismu se dalje navodi da se Bartolomej u svojim pismima opraštao frazom „Bartolomej, sluga sluge gostoljubive svete vere …“ i nastojao uspostaviti nove katarske zajednice u južnoj Francuskoj. 32

Katari i Bogumili – pokret raširen širom Evrope

„Širenje katarskog pokreta poprimilo je ogromne razmere u 13-om stoleću.“ 33 napominje Katja Papasov. Grundmann se takođe izražava na sličan način i vidi katarizam kao „povremeno pre i posle 1200. [za Katoličku crkvu], najgoru, najjaču, najopasniju jeres na Zapadu“. 34

Pod tim utiskomom verodostojnim se čini i opis baptističkog istoričara Linusa Pierponta Brocketta iz 19-og stoleća: „Godine 1240., kada se bogumilska doktrina proširila Evropom i broj vernika, odnosno credentes, nije mogao biti manji od dva i po miliona, [inkvizitor] Rainerius Sacconi … procenio je broj perfecta na ne više od 4.000. To su bili njihove vođe ili starešine.“ 35

Teško je ovu brojku staviti u omer sa srednjim vekom, ali današnja Katolička crkva u Hrvatskoj, na primer, ima oko 2.250 sveštenika 36 kod katoličke populacije od 3,9 miliona ljudi. 37

Razlozi stalnog priliva Katarima

Ali zašto su Katari bili tako popularni? „Ono što je ljude privlačilo nije bila toliko vera Katara koliko njihov život, pre svega lični primer njihovih vođa, koji su ne malim delom pripadali plemstvu, barem nižem plemstvu. Pre [albižanskog] krstaškog rata, čak 35 posto perfecti poznatih po imenu bili su aristokrati, uključujući 69 posto žena. Naravno, gospoda nisu imala nipošto samo verske, nego i vrlo opipljive materijalne motive, što se posebno odnosilo na crkvu koja je nemilosrdno insistirala na svojim vlasničkim titulama, naročito otkad je zahtevala desetinu. S druge strane, veliki deo klera, posebno Episkopat [biskupi], bilo je u srodstvu s porodicama koje su u međuvremenu prešle na ‘jeres’, te su se klonili ozbiljnih razmirica ili o njima nisu ni razmišljali. Takođe i delovi više buržoazije, pre svega bogati trgovci, težili su katarizmu … A siromašni asketski ‘jeretici’ gotovo su od početka uživali simpatije bedno osiromašenog naroda.“ objašnjava Deschner. 38

Zajedničke radioničke kuće, u kojima su katari svojim rukama zarađivali hleb svagdašnji, služile su „i kao prenoćište za perfecti koji su bili na proputovanju, te kao bolnica za bolesne i umiruće i kao mesto gde su roditelji mogli školovati svoju decu.“ kaže Roquebert. 39 „Katari su promovisali studij medicine …“ piše Runciman – i dalje objašnjava da je „lečenje verom takođe igralo veliku i važnu ulogu u njihovim metodama lečenja i donelo im veliki ugled …“ 40

Katarske žene

„Zapravo, jedan od najimpresivnijih aspekata katarskog pokreta na jugu Francuske bio je entuzijazam s kojim su ga podržavale velike dame u zemlji.“ rekao je Runciman. 41 Jedna od prvih perfectae za koje se zna od kraja 12-og stoleća, bila je Guillelme de Tonneins, majka od Aude de Fanjeaux. 42
Srednjovekovne dvorske dame sledile su poziv – detalj s freske di Bonaiuta
Srednjovekovne dvorske dame sledile su poziv – detalj s freske di Bonaiuta
Francuski istoričar Roquebert objašnjava: „Ove su žene imale vrlo velik uticaj na vlastite porodice, a ponekad na ceo klan, koji se sastojao od srodnika, prijatelja i – u društvenom smislu tog pojma – klijentela skupine feudalaca kojoj su svi pripadali. Njen duhovni autoritet bio je toliki, njena pastorska važnost za sve njene potomke tako očita, da se njen udeo u širenju katarizma i njegovom čvrstom usidrenju u aristokratskom društvu, tj. u središtu vladajuće klase, teško može preceniti.“ 43

Život i delovanje Esclarmonde de Foix

Jedna od najpoznatijih perfectae do danas bila je Esclarmonde de Foix. Rođena je 1155.godine, dobivši okcitansko ime “Svetlo sveta”. U mladosti je svedočila poseti oca Nikite od Bogumila iz dalekog Konstantinopolja. Prihvatila je katarsku veru, ali je 1175. pristala na politički brak s katoličkim grofom Jourdanom III. 44

Osamdesetih godina 11-og stoleća svedočila je početku intenzivnog progona45 Katara u svojoj domovini, a svoje je nepokolebljivo štitila u grofoviji Foix. Kad joj je muž umro 1204., nasledila je njegovu veliku imovinu – međutim, prenela ju je na svoju decu i u početku ostala gospodarica Foixa. Consolamentum je dobila zajedno s drugim damama iz zemlje. 46

Posvetila je svoj život Bogu i nazvana je “golubica parakleta” – to jest glasnica Tešitelja kojeg je Isus obećao svojim učenicima u Jovanovom jevanđelju. „Osnovala je brojne društvene ustanove…Pod njenim vođstvom osnovane su kuće i škole za perfecti, gde su siromašna deca vaspitavana u novom duhu.“ piše Hélène Bertrand. 47 Nakon toga, počela je da obnavlja porušenu tvrđavu Montségur – „sigurnu planinu“.

Dominik u raspravi s Katarima
Dominik u raspravi s Katarima

U aprilu 1206. u Pamiersu – gde je Esclarmonde de Foix tada živela u kući u vlasništvu perfectae48 održana je jedna od brojnih verskih debata između Katolika, Katara i Valdežana.

Uz biskupa Toulousea i drugih klerika bio je prisutan i Dominik, koji će kasnije osnovati dominikanski red i katoličku inkviziciju. 49

„Esclarmonde je … strastveno sudelovala u ovim raspravama. Zahtevala je potpunu jednakost između muškaraca i žena.“ 50 Ali biskup joj je odbrusio: „Idite, gospođo, i sedite za svoje vreteno, ne dolikuje vam da govorite na ovakvim skupovima!“ 51

Konačno, neko vreme nakon ovih i drugih rasprava, Dominik je u svom bezgraničnom preziru prema ljudima najavio kasniji genocid nad Katarima, koje nije uspeo uveriti u Katoličanstvo: „Gde blagoslov ne pomaže, pomaže batina. Nahuškaćemo protiv vas knezove i prelate, a oni će sazvati nacije i narode i veliki broj će poginuti od mača … Tako će nasilje trijumfovati gde krotkost nije uspela.“ 52

Esclarmonde je sada intenzivirala pripreme kako bi Montségur učinila sigurnim utočištem za Katare iz blizine i daljine – za vreme nemilosrdnog crkvenog progona i istrebljenja koje je usledilo. Uprkos svim katoličkim pustošenjima i masakrima u voljenoj Oksitaniji, ostala je aktivna do visoke starosti od preko 80 godina kao oslonac verskog pokreta „čistih“. 53

Spomenik "Colombe de lumière" – Golub svetla – u spomen na Katare u Minerve u blizini Carcassonnea
Spomenik "Colombe de lumière" – Golub svetla – u spomen na Katare u Minerve u blizini Carcassonnea

Godinama kasnije, pastir Pierre Maury iz katarskog sela Montaillou u grofoviji Foix54 prijavio je inkvizitorskom biskupu Fournieru sledeće iz tog razdoblja:

„I [Bog] Sveti Otac reče: Služićete tuđem Bogu u zemlji koja nije vaša, gde ćete imati očaj, bolest, zlo i nevolju, u tuđem svetu; jer nećete biti sretni s bogatstvom koje vam daje Sotona, koliko god od njega dobili.

Onaj ko ga poseduje, hteti će više od toga, a ti nećeš naći odmora ni kraja dok ne nađeš put natrag u Moje kraljevstvo. Jer svet ne poseduje stabilnost …“ 55

Zajednice Katara i Bogumila

Svećenik s "oreolom" huška dominikanske inkvizitore, prikazane kao domini canes, "psi Gospodnji"
Svećenik s "oreolom" huška dominikanske inkvizitore, prikazane kao domini canes, "psi Gospodnji"

Summa de Catharis et Pauperibus de Lugduno od Raineriusa Sacconija sadrži brojne pojedinosti o širenju Katara, Patarena i Bogumila u ovoj epohi. Koji se pridružio Katarima kao mlad, postavši jedan od njihovih vođa i delovao među njima 17 godina.

Oko 1245. pod uticajem Petra Veronskog prešao je na katoličanstvo i stupio u dominikanski red. Naposletku se uzdigao na položaj katoličkog inkvizitora za Lombardiju i napisao najrašireniji traktat protiv Katara i Valdežana u 13-om stoleću. 56

On tamo najpre objašnjava njihovu organizaciju: „Sada na početku treba napomenuti da su … Katari … podeljeni u glavne skupine: prva od njih su Albanenseri, druga Concorezzenseri, a treća Bagnolenseri; sve one su u Lombardiji.

„Drugi Katari, bilo u Toskani ili regiji Treviso ili Provansi, ne razlikuju se po svojim uverenjima od upravo spomenutih … jer svi Katari imaju opšta uverenja u kojima se slažu i posebna u kojima se razlikuju.“ 57

U poglavlju „Ovo su crkve Katara“ Sacconi daje detaljan popis zajednica: „Postoji ukupno šesnaest katarskih crkava … crkva Albanenser ili Desenzano, crkva Bagnolenser ili Bagnolo, crkva Vicenza ili Marka iz Trevisa, crkva u Florenzi, crkva doline Spoleto, Francuska crkva, crkva u Toulouseu, crkva u Carcassonneu, Albižanska crkva, Slavonska crkva, crkva Latina u Konstantinopolju, crkva Grka na istim mestu, crkva Philadelphia u Romaniji, crkva Bugarska, crkve Dragovica. Sve su proizašle iz poslednje dve.“ 58

Zajednice Katara, Patarena i Bogumila u 13-om stoleću u južnoj Evropi
Zajednice Katara, Patarena i Bogumila u 13-om stoleću u južnoj Evropi

U sledećem poglavlju „Mesta na kojima se nalaze“ Sacconi imenuje mesta i navodi koliko je Katara perfecti tamo delovalo:

  • „Prva skupina, odnosno albanenseri, živi u Veroni i nekim gradovima Lombardije i broji oko 500 oba pola.
  • Oni iz Concorezza raštrkani su po gotovo celoj Lombardiji, ima ih više od 1500 ili više, oba pola.
  • Bagnolenseri su u Mantovi, Brescii, Bergamu, a na području Milana … i u Romagni; ima ih oko 200.
  • Crkva od Trevisa postoji u Vicenzi, ali nema članova u Veroni; ima ih oko 100.
  • Oni u Toskani i u dolini Spoleto ne broje više od 100.
  • Francuska crkva je u Veroni i Lombardiji, broji ih oko 150.
  • Crkva u Toulouseu, Albižana i one iz Carcassonnea, zajedno s nekima koji su pre bili u crkvama u Agenu – koje su bile potpuno uništene – broji oko 200.
  • Crkva Latina u Konstantinopolju broji manje od 50 ljudi
  • Isto tako slavonska, filadelfijska [u današnjoj zapadnoj Turskoj], grčka, bugarska i dragovička crkva sveukupno imaju nešto manje od 500 …“ 59

Masovno istrebljivanje u Zapadnoj Evropi

Iznad svega, široka rasprostranjenost i sama veličina pokreta izazvali su opsežnu reakciju u Rimu i među političkim silama Zapadne Evrope da istrebe Katare, Patarene i Bogumile. Mandat pape Inocenta III započeo je koncom 12-og stoleća – prema Deschneru „najmoćnijem Papi u povesti“ – koji je nemilosrdnom, neljudskom težnjom za moći dao smer: „Trebate nastojati uništiti jeretičku neveru na svaki način i svim sredstvima koja će vam Bog otkriti.“ 60

Stvorene su crkvene „pravne osnove“ 61 za denuncijaciju i progon „jeretika“, osnovana je srednjovekovna inkvizicija potpomognuta redovima dominikanaca i franjevaca, a naposletku su organizovani čitavi krstaški ratovi – poput okrutnog albižanskog krstaškog pohoda u Francuskoj za istrebljenje Katara ili Četvrti krstaški rat koji je razorio grad Zadar u Dalmaciji i opljačkao pravoslavni Konstantinopolj.

Carcassonne, jedno od katarskih uporišta
Carcassonne, jedno od katarskih uporišta

U regijama s jakim državno-crkvenim nasiljem, nekatolici se na kraju nisu imali čime suprotstaviti ovom brutalnom, genocidnom pokazivanju spoljašnje moći: u južnoj Francuskoj, na primer, vojska od 20.000 konjanika i 200.000 pešaka, podstaknuta je od pape Inocenta III na krstaški rat protiv Katara , tokom 20 godina istrebila je cele gradove, vođena papinom pogrešnom rečju: „Napred, vi borbeni Hristovi vojnici! Idite protiv preteča Antihrista i ubijte sluge stare zmije! Do danas ste se možda borili za prolaznu slavu, sada se borite za Boga!“ 62

Deseci hiljada Katara kao i katolika poklani su i spaljeni, nakon potpuno tradicionalne izjave papinog legata Arnolda Amalrika: „Sve ih pobijte, jer Bog zna svoje!“ 63

Masakr u Béziersu od strane trupa Simon de Montforta
Masakr u Béziersu od strane trupa Simon de Montforta

Jedan od najstrašnijih pokolja počinile su snage Simona de Montforta u gradu Béziers:

„Budući da je grad odbio predati ‘jeretike’, napadnut je i masakrirano svo stanovništvo sve do male dece i smrtno bolesnih staraca. Pobili su ih ‘Hristovi vitezovi’, niko nije pošteđen … 

Samo u crkvi Marije Magdalene navodno je ubijeno sedam hiljada ljudi, prikladno na njihov praznik, 22. jula … katolički izveštaji. A sve u svemu, pravi vernici su poklali čak 20.000 ljudi …“ piše Deschner. 64

Verovatno najpoznatiji zločinački čin istrebljenja dogodio se sredinom 13-og stoleća: „Tokom poslednje pobune južnofrancuskih barona protiv … inkvizicije, Katare koje su štitili opsedale su francuske trupe na strmoj stenovitoj visoravni Montségura, pre nego što su morali da se predaju u martu 1244. godine.“ Francuski stručnjak za Katare Roquebert opisuje sledeće masovno spaljivanje: „Nadbiskup Pierre Amiel sazvao je perfecti i perfectae i zahtevao od njih da se odreknu svoje vere i pređu na katoličanstvo. Ali niko na to nije bio spreman. Stoga su u podnožju planine zabijeni kolčevi i štapovi u zemlju, a ograđeni prostor napunjen drvima koja su potom zapaljena. 224 perfecti i perfectae poslana su u plamen, nesumnjivo, preko lestava naslonjenih na palisade.“ 65

Katari se nikada nisu oporavili od ovog udarca. Još pola stoleća katolička je inkvizicija pratila i uništavala njihove zajednice. Steven Runciman objašnjava: „Tokom tih godina došlo je do stalne migracije Katara u relativno sigurnu Lombardiju; neki su otišli i dalje u veću sigurnost Bosne.“ 66

Begine i "Slobodni duh"

U Nemačkoj je, između ostalih, zajednica Begina i Begarda potaknuta pokretom Katara: „U kelnskoj kraljevskoj hronici iz 1209/11. i Albižani i Amalrikanci se prvi put spominju kao Beggini. Verovatno je čak i reč Begina proizašla iz jeretičkog imena Al-bigen-ses.“ tako, Grundmann. 67 Te žene i muškarci s „radikalnom voljom da budu siromašni“ imali su „naglašeno uverenje u mogućnost ljudskog savršenstva oslobođenog od svih crkvenih, dogmatskih i moralnih okova. Jeretici u švapskom gradu Riesu već su oko 1270. govorili o dobrim ljudima u kojima deluju Bog i duh.“ 68

Begine su bile dobro prihvaćene: „Severna Francuska, Holandija uključujući Belgiju, Rheinland, Švajcarsku, ali i južnu Nemačku bile su glavna područja širenja. Broj beguinen procjenjuje se na ukupno milion žena, što je odgovaralo oko tri do četiri posto ženske populacije ove regije. Sociološka pozadina ovog pokreta je, s jedne strane, veliki broj žena u nesigurnim životnim uslovima … i, s druge strane, patrijarhalno ugnjetavanje u braku s neprekidnim nizom rađanja, s prirodnim pravom muškarca na strogo kažnjavanje itd. Potresni savremeni izveštaji svedoče o teškom položaju mladih žena, koje su činile sve što su mogle da izbegnu ovakav brak i koje su pronašle utočište u zajednicama Begina.“ objašnjava italijanska istoričarka Romana Guiarnieri. 69

Marguerite Porete, Begina iz Hainauta, Belgija, napisala je vrlo zapaženo delo pod naslovom „Ogledalo jednostavnih duša“ o duši „u potpunosti usmerenoj prema Bogu“ i „nekim razmišljanjima za one koji su u stanju izgubljenosti i traže put u zemlju slobode“. Uspon duše je proces koji se odvija u sedam faza, koje je Porete nazvala „sedam načina bivanja u plemenitom bitku“. Taj proces vodi dušu „iz doline na vrh planine, koji je toliko izolovan da tamo ne može da se vidi ništa osim Boga“. Ona je širila ovo visoko Božje učenje među beguinima i laicima sve dok nije spaljena 1310. kao “okorela jeretičarka“. 70

Begine su lutale zemljom uz poklič „Hleb po Bogu“ i među ostalim poučavale: „Čovek može postići stupanj savršenstva na zemlji da postane bezgrešan; tada više ne treba da posti i moli, ne pokoravati se nikome ni crkvi.“ Begine koje su sebe opisale kao “zajednicu slobodnog duha” su 1317. godine otkrile, ispitivale i osudile vlasti u Straßburgu. „Posrednici ovakvog načina razmišljanja i stava sigurno su morali naširoko i dugo delovati, ali su uvek pronalazili prijemčivost za to …“ 71

Quellen / vrela / viri / izvori:

  1. Prijevod iz: Herbert Grundmann, Ketzergeschichte des Mittelalters, u: Die Kirche in ihrer Geschichte - ein Handbuch, Vandenhoeck & Ruprecht, Göttingen, 1978 - s. G8
  2. vidi Grundmann - s. G9
  3. Prijevod iz: Grundmann - s. G9
  4. Prijevod iz: Grundmann - s. G9 sl.
  5. Prijevod iz: Robert Mihajlovski, Bogomils on Via Egnatia and in the Valley of Pelagonia: The Geography of a Dualist Belief, u: Byzantinoslavica – Revue internationale des Etudes Byzantines, 2014 - s. 161
  6. Prijevod iz: Grundmann - s. G10
  7. Prijevod iz: Grundmann - s. G11
  8. Prijevod iz: Karlheinz Deschner, Kriminalgeschichte des Christentums, Band 7, Rowohlt, Hamburg, 2003 - s. 119
  9. Prijevod iz: Grundmann - s. G11
  10. Prijevod iz: Grundmann - s. G11
  11. Prijevod iz: Grundmann - s. G12
  12. vidi Grundmann - s. G15 sl.
  13. Prijevod iz: Grundmann - s. G19 sl., vidi i Walter L. Wakefield, Austin P. Evans, Heresies of the High Middle Ages, Columbia University Press, New York, 1991 - s. 96 sl.
  14. vidi Grundmann - s. G23
  15. Prijevod iz: Mihajlovski - s. 161
  16. vidi Grundmann - s. G23
  17. Prijevod iz: Grundmann - s. G23
  18. Prijevod iz: Grundmann - s. G23
  19. Prijevod iz: Wakefield - s. 169
  20. vidi Grundmann - s. G23
  21. vidi Mandić - s. 238
  22. Prijevod iz: Grundmann - s. G23 sl.
  23. Prijevod iz: Deschner - s. 123
  24. Prijevod iz: Katja Papasov, Christen oder Ketzer - die Bogomilen, Ogham, Stuttgart, 1983 - s. 151
  25. vidi i Dominik Mandić, Bosna i Hercegovina – Svezak II, Ziral, Chicago, 1979 - s. 86: Ovaj dokument prvi je objavio Guillaume Besse 1660. u svojoj Histoires de ducs, marquis et countes de Narbonne, P. A. Dodaine je dokazao njegovu autentičnost 1946. godine. Godine 1999. raspravljalo se o tome na Sveučilištu u Nici i nakon toga je većinom potvrđeno da je autentičan - vidi Janet Hamilton et al., Hugh Eteriano: Contra Patarenos, Brill, Boston, 2004 - s. 79 sl. - via books.google.de
  26. vidi Mandić - s. 86 i Michel Rouqebert, Die Geschichte der Katharer, Reclam, Stuttgart, 2021 - s. 55 sl.
  27. Prijevod iz: Franjo Šanjek, Bosansko-humski krstjani u povjesnim vrelima, Barbat, Zagreb, 2003 - s. 69. Latinska ecclesia ovdje je citirana prakršćanskom smislu s izvorno grčkim značenjem "narodne" ili "društvene skupštine" ili "zajednice", a ne s teološki i povijesno opterećujućim pojmom "crkva". Šanjek – i sam dominikanac pa stoga ima katolički rječnik – latinski consolamentum prevodi na hrvatski kao "utješenje". Međutim, ovdje se misli na bogumilsko krštenje duhom, vidi Georg Wild, Symbol und Dogma im Bogumilentum, u: Saeculum XXI, Heft 4, Alber, München, 1970 - s. 391
  28. Prijevod iz: Steven Runciman, The Medieval Manichee, Cambridge University, Cambridge, 1982 - s. 131
  29. vidi Mandić - s. 86 sl. i Roquebert - s. 52
  30. Prijevod iz: Runciman - s. 163
  31. Prijevod iz: Šanjek - s. 89
  32. vidi Šanjek - s. 89
  33. siehe Papasov - S. 153
  34. Prijevod iz: Grundmann - s. G27
  35. Prijevod iz: Linus Pierpont Brockett, The Bogomils of Bulgaria and Bosnia, American Baptist Publication Society, Philadelphia, 1879 - Neuauflage: CrossReach, Waterford, 2018 - poglavlje VIII.
  36. po Objavljena karta o broju svećenika na 100.000 stanovnika. Kako stoji Hrvatska? - via index.hr
  37. vidi Römisch-katholische Kirchen in Kroatien - via wikipedia.de
  38. Prijevod iz: Deschner - s. 126
  39. Prijevod iz: Roquebert - s. 74
  40. Prijevod iz: Runciman - s. 132
  41. Prijevod iz: Runciman - s. 131
  42. vidi Roquebert - s. 64
  43. Prijevod iz: Roquebert - s. 65
  44. vidi Hélène Bertrand, Great Women Initiates, AMORC, 2015 - s. 27 sl. i Roquebert - s. 55 sl.
  45. vidi Roquebert - s. 55 sl.
  46. vidi Bertrand - s. 27 sl.
  47. Prijevod iz: Bertrand - s. 29, vidi i Anne Brenon, Les Femmes Cathares, Perrin, Paris, 1992 - s. 134
  48. vidi Brenon - s. 242
  49. vidi Roquebert - s. 114
  50. Prijevod iz: Bertrand - s. 114
  51. Prijevod iz: Roquebert - s. 114
  52. Prijevod iz: Roquebert - s. 115
  53. vidi Bertrand - s. 30
  54. vidi Emmanuel Le Roy Ladurie, Ein Dorf vor dem Inquisitor - Montaillou, Ullstein, Frankfurt a.M., 1980 - s. 435
  55. vidi Ladurie - s. 302, Prijevod po: Goldenes Rosenkreuz, Die Geschichte der Katharer I - via rosenkreuz.de
  56. vidi Wakefield - s. 329
  57. Prijevod iz: Wakefield - s. 330
  58. Prijevod iz: Wakefield - s. 336
  59. Prijevod iz: Wakefield - s. 337, vidi i Deschner - s. 125
  60. vidi Deschner - s. 43 i s. 115
  61. vidi Roquebert - s. 61
  62. vidi J. R. Grigulevič, Ketzer - Hexen - Inquisitoren, Ahriman, 1995 - s. 88
  63. vidi Grigulevič - s. 88
  64. Prjevod iz: Deschner - s. 151 sl., vidi i Roquebert - s. 128 sl.
  65. Prijevod iz: Roquebert - s. 382
  66. Prijevod iz: Runciman - s. 146
  67. Prijevod iz: Grundmann - s. G48
  68. Prijevod iz: Grundmann - s. G52
  69. Prijevod iz: Romana Guarnieri, Marguerite Porete, Der Spiegel der einfachen Seelen, marixverlag, Wiesbaden, 2011 - s. 16
  70. vidi Grundmann - s. G52 sl. i Guarnieri s. 13 sl.
  71. Prijevod iz: Grundmann - s. G52 sl.

Bildquellen / vrela slika / viri slik / izvori slika:

  • „Erste Welle“ freier Christen in Westeuropa zu Beginn des 11. Jahrhunderts: © die-bogomilen.de, basierend auf Heinrich Theodor Menke, Public domain, via Wikimedia Commons
  • Der Kampf der katholischen Kirche mittels der Inquisition der Dominikaner gegen die Katharer im frühen Mittelalter – dargestellt auf dem Fresko „Die militante und triumphierende Kirche“ von Andrea di Bonaiuto in der Spanischen Kapelle der Basilika Santa Maria Novella von Florenz: Andrea di Bonaiuto, Public domain, via Wikimedia Commons
  • Glaubensdisput von Katharern mit Dominikus, dem Begründer der Dominikaner und der Inquisition – Detail aus dem Fresko von di Bonaiuto: Andrea di Bonaiuto, Public domain, via Wikimedia Commons
  • Katholische Segnung oder katharische Geisttaufe? – Detail aus dem Fresko von di Bonaiuto: Andrea di Bonaiuto, Public domain, via Wikimedia Commons
  • Mittelalterliche Hofdamen folgen dem Ruf – Detail aus dem Fresko von di Bonaiuto: Andrea di Bonaiuto, Public domain, via Wikimedia Commons
  • Dominikus im Disput mit Katharern: Pedro Berruguete, Public domain, via Wikimedia Commons
  • Das Mahnmal „Colombe de lumière“ – Taube des Lichts – zur Erinnerung an die Katharer in Minerve bei Carcassonne: Jacques Le Letty, CC BY-SA 4.0, via Wikimedia Commons
  • Ein Priester mit „Heiligenschein“ hetzt die Inquisitoren der Dominikaner auf, darstellt als domini canes, die „Hundes des Herrn“: Andrea di Bonaiuto, Public domain, via Wikimedia Commons
  • Zajednice Katara, Patarena i Bogumila u 13-om stoleću u južnoj Evropi: © bogumili.rs, temeljeno na Heinrich Theodor Menke, Public domain, via Wikimedia Commons
  • Srednjovekovne dvorske dame sledile su poziv – detalj s freske di Bonaiuta: Andrea di Bonaiuto, Public domain, via Wikimedia Commons
Kazalo
Sebastian Hoblaj