Porobljavanje Bogumila

Ropstvo se uopšte smatra ukinutim u „hrišćanskim“ zemljama zapadne Evrope od kasne antike. Ali južno od Alpa, čak i u srednjem veku, oni drugih vera koje je Rimska crkva označila kao jeretike, poput Bogumila, i dalje su bili žrtve trgovine robljem – posebno žene i deca.

Crkvena lična karta ropstva

Teološko opravdanje za ovaj neljudski čin može se naći u knjizi Levitskog zakonika Starog zaveta:

„Robove i robinje koji treba da pripadaju vama steći ćete od naroda koji žive oko vas; od njih možete kupovati robove i ropkinje. Takođe možete nabaviti robove od dece polugrađanina koji žive kod vas, iz njihovih plemena koji žive s vama, od dece koju su rodili na vašoj zemlji. Oni će biti vaše vlasništvo i možete ih ostaviti u nasleđe svojim sinovima kako bi ih imali u trajnom vlasništvu; trebali biste ih imati kao robove.“ 1

Mentalitet svešteničke kaste, koji se prenosi hiljadama godina, takođe se može iznova dokazati u povesti Katoličke crkve. Na primer, papa Aleksandar III sazvao je 1179. godine treći lateranski Sabor. Koncil – koji je kao najviši organ Katoličke crkve navodno predvođen „Svetim Duhom“ – između ostalog je odobrio sledeću rezoluciju: „Za oproštenje svojih greha, svi su vernici pozvani da brane hrišćanstvo oružjem. Vladarima je dopušteno da porobe jeretike i zaplene njihovu imovinu.“ 2

Ropstvo u "hrišćanskoj" južnoj Evropi u srednjem veku

„U kasnom srednjem veku baltička i srednjovekovna trgovina robljem ponovo je opala. Većina Evropskih naroda sada je pokrštena, a od vremena Karla Velikog hrišćanima je bilo izričito zabranjeno da prodaju ili kupuju druge hrišćane kao robove. Međutim, ovaj se propis često zanemarivao – čak su i pape i samostani imali robove. Naročito je na istočnom Mediteranu zabrana zaobiđena argumentom da se ova odnosi samo na rimokatoličke hrišćane, ali ne i na pravoslavce ili pripadnike drugih hrišćanskih crkava. U kasnom srednjem veku ropstvo je gotovo nestalo severno od Alpa, ali u mediteranskoj regiji trgovina ljudima i dalje je bila intenzivna, pri čemu su se sa hrišćanske strane naročito isticali pomorska republika Italija i katalonski pomorci … Do 15. stoleća gradovi poput Đenove ili Venecije masovno su trgovali robovima iz crnomorske regije i sa Balkana.“ 3

Geopolitička situacija u srednjovekovnoj jugoistočnoj Evropi pogodovala je ovom sistemu iskorištavanja ljudi: „Kao verska pogranična zona između katoličkog, vizantijskog i muslimanskog carstva, Balkan je bio i političko bojište i pravni limb koji je pogodovao nastanku onoga što je Jeffrey Fynn-Paul nazvala ‘zona robova’ ili ‘geografsko područje pogođeno potražnjom određenog društva za robovima’ … U kasnom srednjem veku mađarsko kraljevstvo Árpád koristilo je muške ratne zarobljenike sa Balkana za poljoprivredne radove; Dalmatinski i mediteranski vladari tražili su tamo jeftine, uglavnom ženske, kućne radnike …“ 4

Neslobodni muškarci sa srpovima u žetvi, oko 1310.
Neslobodni muškarci sa srpovima u žetvi, oko 1310.

Crkva i država često su delovale ruku pod ruku u vezi ropstva – zajednički su im bili prvenstveno ekonomski interesi, prema Christophu Cluseu: „U odnosu na praksu ropstva, crkveni ljudi i duhovne institucije ponašali su se poput ostalih vlasnika kuća i zemljoposednika … Posvuda je bilo i duhovnika koji su imali jednu ili više robinja u domaćinstvu. U Đenovi je crkvena imovina bila izuzeta od gabella sclavorum, poreza na posed robova, zbog čega se robovi u crkvenom posedu ređe pojavljuju u izvornim dokumentima …“ 5

U srednjem veku robovlasnici su postojali i u Hrvatskoj i Dalmaciji – naročito vladari u vizantijsko-romanskom obalnom području i Katoličkoj crkvi. 6

Dokumenat u kom se trenutni Papa izravno spominje u vezi s trgovinom jeretičkim robovima, pismo je papskog legata Theobalda iz 1180. godine. U njemu je zatražio od bosanskog Kulina Bana – koji je bio odan Bogumilima – da pošalje dva roba papi Aleksandru III na dar. 7

„Crkva je zauzela stav da je dopušteno porobiti i silom zarobiti one koji praktikuju idolopoklonstvo. Jer bi to omogućilo da se ovi sprovedu u civilizovane zemlje i da ih se kroz tajnu krštenja primi u Božju milost. Prema Svetom Antoninu [katoličkom] biskupu Firence, krštenje kao takvo ne oslobađa od ropstva, jer ropstvo uvedeno božanskim pravom, potvrđeno je građanskim i kanonskim pravom.“ to piše istoričarka Paola Pinelli. 8

Cluse takođe pojašnjava kako je sveštenstvo ovu nehrišćansku društvenu praksu koristilo kao instrument za iskorenjivanje drugih vera: „Mentalitet koji je uopšte bio naklonjen ropstvu objašnjava grub odnos prema svim nehrišćanima, pa čak i prema hrišćanima koji nisu pripadali Rimskoj crkvi … Na orijentalne hrišćane se od 11. stoleća gleda ne samo kao na verske raskolnike, već i kao na neprijatelje. Bugare su takođe lako porobljavali kao Bogumile i jeretike, a u nekim slučajevima su ih vlasti Istočne crkve progonile i prodavale Italijanima … Uvoz robova nije se odvijao spekulativno u pukoj nadi da će se ostvariti najveći mogući prihod od prodaje, već često na zahtev, po određenim narudžbama. 9

Lov na robove u Bosni – uz podršku pape

Istoričarka Juliane Schiel opisuje rimokatoličke korene stoletnog lova na robove u Bosni: „Od 12. stoleća, kada su teolozi bili sve zabrinutiji zbog vere običnog naroda, a Rimokatolička crkva uspostavila svetu inkviziciju za borbu protiv jeresi, hrišćani iz Bosne su došli pod opštu sumnju jeresi … Kad su … dalmatinski sledbenici dualističke doktrine [Bogumili] pobegli iz dalmatinskog Spalata [Splita] u Bosnu, nastavile su se podsticati špekulacije o jeresi u Bosni i rezultirale su serijom krstaških ratova od 1234-1239. godine pod vođstvom ekspanzionističke Mađarske. To je otvorilo put kontinuiranom progonu bosanskih hrišćana kao jeretika od strane inkvizicije i sve do 15. stoleća imalo dugotrajne i dalekosežne posledice za otete i porobljene.“ 10

Bosanski istoričar Halilović objašnjava: „Katolička crkva je zabranjivala držanje robova katoličke vjere, ali pošto se u ovom slučaju radilo o hereticima … trgovina bosanskim robljem u Evropi je bila pravno sankcionirana.“ 11

Papa Grgur IX.
Papa Grgur IX.

Na primer, papa Grgur IX potpisao je darovnicu mađarskom princu Kolomanu od Galicije, kojom mu poklanja celu Bosnu ako potonji uništi Bogumile. Princ je prihvatio poklon i 1235. godine sudelovao u “Bosanskom krstaškom ratu”, koji je trajao gotovo pet godina. 12 Katolički krstaši su u gomilama napadali Bosnu i terorizovali, ubijali ili otimali stanovništvo.

Osim nastojanja da se dokažu kao dobri katolici odani papi, mađarske osvajače je najverovatnije jednostavno zanimala moć.

Mehmed Hodžić sa Filozofskog fakulteta u Sarajevu objašnjava: „Čestu priliku za porobljavanje Bosanaca davale su oružane intervencije ugarskih kraljeva u Bosni. One su pod krinkom borbe protiv bosanskih heretika bile usmjerene na stvarno, političko potčinjavanje zemlje. Prema podatku iz 1248. godine, za vrijeme križarskih pohoda/ratova na Bosnu tridesetih godina XIII. stoljeća, u vrijeme bana Mateja Ninoslava, odvedeno je iz zemlje više tisuća ‘heretika’. Ovaj podatak pokazatelj je da je tada iz Bosne odveden veliki broj njenog stanovništva u roblje … Može se zaključiti da je upravo ovakav lak način stjecanja robova predstavljao jedan od najvažnijih razloga zašto se ratnim akcijama usmjerenim protiv Bosne često davalo vjersko obilježje.“ 13
Trgovina robljem u Dubrovniku

Trgovina robljem iz Bosne preko Dubrovnika

Trgovina robljem u Bosni prvi se put pismeno spominje u 11. stoleću. 14 Na primer, tržište robova u Drijevi – današnja Gabela u dolini Neretve – stolećima je bila deo bosanske ekonomije. Bilo je kontrolisano iz Dubrovnika, ali je bilo izvan vidokruga gradskih vlasti, tako da su trgovci robljem tamo mogli da obavljaju svoje poslove, uglavnom nesmetano. 15 „Još početkom 15. stoljeća Bosna je poznata kao zemlja iz koje se roblje nabavlja masovno, odnosno zemlja u kojoj se i trgujue ljudskim mesom.“ 16 rekao je istoričar Halilović.

Intenziviranjem iskopavanja srebra započeo je zlokoban razvoj: „Sa ekonomskog gledišta, Bosna je zajedno sa Srbijom odjednom dobila na značaju kada su u 13. stoleću ponovo otkrivena stara nalazišta plemenitih metala … No, Bosna nije imala stvarne koristi od tog sretnog postignuća. Raguzanski trgovci odmah su monopolizovali izvoz iz ovih rudnika, posebno srebra i stvorili su osnovu za uspon Raguze [Dubrovnika] koja je postala najvažniji trgovinski partner i pretovarno mesto za trgovinu na daljinu na istočnoj obali Jadrana.

Iz Novog Brda u Srbiji i Srebrenice u Bosni, dva najvažnija rudnika na Balkanu, raguzijski trgovci odnosili su plemenite metale niz Neretvu na Jadran i otpremali ih brodovima iz Raguze … prvo u Veneciju, a odatle u druga mesta zapadne Evrope, severno i južno od Alpa.

Dubrovnik, bivša Raguza
Dubrovnik, bivša Raguza

Većina servi i ancillae iz Bosne ili Srbije koje su dovedene u Raguzu [Dubrovnik] putovalo je istom rutom. Trgovci plemenitim metalima putovali su rame uz rame sa otmičarima i trgovcima robljem. Možda su to čak i bili isti ljudi.“ 17

Slobodni muškarci i žene na ovaj su način postali robovi i robinje, ponekad sa notarskim uverenjem, a neretko i za ceo život. Nazvani su servi i ancillae, još uvek prema rimskom običaju.

„Bogate plemićke porodice dalmatinskih gradovima, poput Zadra, Splita ili Dubrovnika, počele su porobljavati slobodne slovenske seljake iz obalnog zaleđa kako bi njihovu radnu snagu koristili na imanjima koja su pripadala crkvama i samostanima pod njihovim patronatom.“ piše hrvatski istoričar Neven Budak. 18

Dokaza o trgovini ljudima ima u izobilju u javnonotarskom arhivu grada Dubrovnika. Dr Elmedina Duranović sa sarajevskog Istorijskog instituta piše: „Svaka imućnija kuća u Dubrovniku imala je svoje robove. Roblje su posjedovali u prvom redu dubrovački plemići, zatim zanatlije i trgovci a do njih su dolazili uglavnom kupovinom. U periodu od 1279. do 1301. godine u dubrovačkoj notarskoj kancelariji sklopljeno je 416 ugovora koji su tretirali pitanja roblja, bilo da je riječ o kupovini, prodaji, dobrovoljnom prodavanju, oslobađanju roblja, davanju roblja u zalog, u miraz, na poklon i sl. Iako sklopljeni ugovori ne mogu biti i zvanični podaci o ukupnom broju roblja na ovom prostoru, jer je sigurno bilo slučajeva koji nisu zabilježeni u zvaničnim knjigama.“ 19

Iskorišćavanje devojaka i mladih žena kao kućnih robinja u bogatim gradovima Italije

Devojke i mlade žene otete u Bosni doživele su nemilosrdnu sudbinu kao robinje daleko od kuće i porodice. „Kućno ropstvo je bilo poznato u Italiji i Dalmaciji kroz svo razdoblje srednjeg vijeka. U Veneciji, Đenovi i drugim italijanskim gradovima najviše je prodavano roblje iz Bosne. To su najčešće bile djevojke starosti od 15 do 17 godina, a bilo je i djece.“ 20

Istoričar Christoph Cluse objašnjava: „Kućne robinje uglavnom su bile žene, barem u Italiji, a najčešće vrlo mlade. Samo je nekoliko porodica istovremeno posedovalo nekoliko njih – do tri u Pizi, do sedam u Đenovi. Pravilo je bilo posedovanje samo jedne robinje. Ako pogledate društveni profil vlasnika, kao što se, na primer, može videti u katastru Pize, širok raspon imovine je zapanjujući. Dakle, možemo zamisliti da su u svakodnevnom životu dotične robinje živele u različitim delovima grada kod različito bogatih i ekonomski aktivnih robovlasnika. Čak i u zemljama u kojima je ruralno ropstvo još uvek postojalo na imanjima bogatih porodica i duhovnih institucija, grad je delovao kao faktor integracije za tamošnje robove: robove se moglo sresti u radionicama, u kući, na svim nivoima društvene hijerarhije, sve do četvrti običnih ljudi.“ 21

„Osobito je bila žalosna sudbina ropkinja. Nerijetko su postajale ljubavnice svojih gospodara, ili su za njih radile u bordelu i sl. Uz to, nisu se mogle ni udati jer nije postojala institucija robovskih porodica.“ 22

Porobljene žene često su dolazile iz običnog naroda iz Bosne: „Njihova imena su tipična narodna, kao što su Milost, Radost, Dragost, Gojna, Gojislava i sl. U dokumentima iz 13. stoljeća javlja se na stotine imena koja se završavaju na karakteristično -(g)ost: Radost, Dragost, Dobrost, Milost, Drugost, Prvost, Ulkost, Negost.“ 23 Značenja imena svedoče o dubokoj povezanosti roditelja sa Bogom. Postoji veza sa „ljubiteljima Boga“, tj. Bogumilima, čiji su starešine takođe nosili „gost“ kao titulu.

Prodaja žena i dece na srednjovekovnoj pijaci robljem
Prodaja žena i dece na srednjovekovnoj pijaci robljem

No, zlokobni ekonomski savez moći, pohlepe i vere nije se zaustavio na iskorišćavanju mladih žena. Cluse nastavlja: „Nadalje, na lestvici ropstva, koja se je razvila u nekim zemljama, bila je raširena, manje ili više trgovina decom, posebno devojčicama. Neki od njih dopremljeni su iz daleka i smešteni u kućne službe. Posredovanje se odvijalo uz naplatu i u tom je pogledu ekvivalent prodaji, tako da se status devojčica približavao statusu robova.“ 24

Bosanski istoričar Halilović navodi dokumentovan slučaj: „Neki Firentinac, koji je 1377. godine prodavao robinje, za jednu je grupu odredio starosnu dob između 10 i 30 godina, što znači da je bilo mnogo djece. Za izvjesnu Katarinu se navodi da je stara 8 godina, Ivica 11, Gojna 12, Draginja 13, Zora 10, Janja 14, Radoslava 15 godina itd. Bilo je robinja koje su bile majke sa djecom, tako da se često spominje mati sa jednim, ili dvojicom sinova.“ 25

Hrvatski istoričar Budak opisuje slučaj Ivice, 11-godišnje bogumilske devojčice iz Bosne, koja je prodata u Dubrovniku: Ona „je uveravala javnog notara da je robinja nekog Zanina, koji je sme tretirati kao svoju ličnu imovinu.“ 26 Pod kojim okolnostima je devojčica bila prisiljena dati ovu izjavu, šta je očito bila formalnost pod prisilom, naravno ne spominje se u pravnom dokumentu. Niti se išta zna o njenoj daljnjoj kalvariji.

"Duše" Venecije

Potkraj 14. stoleća ove su se neljudske prakse tako snažno sudarale sa slikom koju je Republika Venecija isticala o sebi kao “zaštitnoj snazi hrišćanstva” da su se tamošnji vladari osećali primorani reagovati. Prema sličnim zakonima dalmatinskih gradova, zakonom je stvorena nova pravna kategorija robova – anime, to znači „duše“. Istoričarka Juliane Schiel objašnjava:

„U ovoj je situaciji Venecija intervenisala sa još jednom semantičkom razlikom koja je trebalo da utiče, ne samo na dalmatinske nego i na Evropske prakse trgovine robljem uopšte. 1380-ih je mletački Senat naredio da se deca i mladi koji su došli iz krajeva severno od Krfa ne smeju više zvati sclavi, već anime. Krf leži izravno na peti italijanske čizme i označava ulaz u Jadransko more, tradicionalnu matičnu bazu venecijskog morskog carstva.

Pristanište u Veneciji, ispred Duždeve palate
Pristanište u Veneciji, ispred Duždeve palate

Očito su Venecijske vlasti počele razlikovati ljude kojima se trgovalo preko Jonskog, Sredozemnog ili Crnog mora i koje se moglo dovesti kao robove, te ugovornog osoblja sa Jadranskog mora, čiji bi prijem u službu trebalo da podleže drugačijim pravilima. Slovenske anime nije bilo dopušteno ‘prodavati i njima trgovati kao robovima’. Govorilo se da je njihova prodaja protivna Božjem zakonu ‘budući da su bili hrišćani’.

Umesto toga, ova slovenska deca i mladi mogli su služiti samo u ograničenom razdoblju od 10 godina; nisu se smeli prodavati ili odvoditi izvan zemlje, već su morali da ostanu u istom domaćinstvu tokom celog razdoblja službe. Takođe nisu smeli napustiti grad nakon što su bili oslobođeni …

Usvajajući dalmatinsku razliku između privremeno zaposlenih radnika migranata koji su bili držani i zaštićeni u gradu i otetih ljudi kojima se trgovalo u inostranstvu radi zarade, Venecija je predložila da se sa vezanim migrantima sa druge strane culfus noster [Jadranskog mora] mora bolje postupati nego sa onima koji su uglavnom uveženi od 1380-ih i nadalje … iz Srednje Azije, regije Crnog mora i Afrike …

Odredba venecijanskog Senata iz 1386. napravila je sličnu razliku u pogledu uslova za uvoz anima: za uvoz anima starijih od deset godina po dolasku u Veneciju trebalo je da se plati šest dukata, a za anime mlađe od deset godina, polovinu te svote. Očito su, kako u Raguzi tako i u Veneciji, značajan udeo Slovena koji su služili činila deca.“ 27

Ovaj je politički potez imao dalekosežne posledice: „Ubrzo nakon venecijanskog anime zakonodavstva, evropski uvoz i raspoređivanje nespecijalizovanog uslužnog osoblja dosegli su vrhunac. Od 1390-ih do 1440-ih, kupljeni ljudi – uglavnom sa Krima, sve više iz Afrike, a povremeno i sa Balkana – mogli su se naći u gotovo svakom gradskom domaćinstvu srednje klase u Evropi … U to se vreme raguzijska razlika između famula i sclavi stopila sa teološki nabijenim prizvukom venecijanskog anime zakonodavstva. Bezbožnoj trgovini ljudima radi ličnog dobitka suprotstavlja se dobronamernim zapošljavanjem siromašne duše za ličnu potrebu hrišćanskih gospodara.

Godine 1416. veće Raguze [Dubrovnika] uopšte je zabranilo trgovinu ljudima, izraženo sa dva glagola ‘kupiti i prodati’. Čovek je Božje stvorenje i stvoren na sliku Božju. Ako biste s njima sklopili sumnjive dogovore, pretvorili biste ih u robu i ponašali se prema njima ‘kao prema divljim životinjama’. Izuzeti iz ove opšte zabrane bili su oni građani Raguze koji su kupili servus ili ancilu ‘za ličnu upotrebu’.

Teško da bi išta moglo bolje odražavati ovu poslednju promenu od papske bule koju je izdao papa Martin V u junu 1425. godine. Dužnost je hrišćanina, objasnio je, da kupi te siromašne duše koje su bile ponuđene na prodaju na pijacama robljem, a koje su želele da postanu hrišćani.

Jer, kad bi ih hrišćanski trgovci i putnici kupovali ‘za vlastitu upotrebu’ te bi siromašne duše bile spasene od đavolskog ropstva muslimana i mogle bi uživati u hrišćanskom vaspitanju u latinskom domaćinstvu.

Upravo je to bilo vreme kada je broj robova u evropskim domaćinstvima dosegao vrhunac.“ 28

Tetovaža dece krstom – za zaštitu od otmice i porobljavanja

Bosanskom stanovništvu, kao odgovor na surovu stvarnost da zbog pljačkaša robova ne bi ostali bez svoje dece, ostale su samo metode odvraćanja. Poreklo tih ‘zaštitnih mera’ bila je već opisana sve veća stigmatizacija trgovine robljem iz Bosne u Dalmaciji i Italiji. Međutim, ljudi koje je Rim označio kao jeretike, poput Bogumila, nisu se smatrali zaštićenim ‘hrišćanima’.

Na primer, Veliko veće dalmatinskog ostrva Korčule dekretom iz novembra 1387. naložilo je da svaki rob koji se izjasni kao katolik mora da bude bezuslovno pušten. Samo su deca patarena, tj. Bogumila, iz Bosne smela da budu dovedena u Dubrovnik. 29

Mlada žena sa tetovažama za zaštitu od otmice i porobljavanja
Mlada žena sa tetovažama za zaštitu od otmice i porobljavanja

Neke od najokrutnijih metoda zaštite vlastite dece uključivale su oblike težih i lakših sakaćenja. Krajem 14. i početkom 15. stoleća započela je praksa obeležavanja dece tetovažom sa motivima krstova, sunca, meseca i zvezda kao i kolo: „Postupku tetoviranja podvrgnuti su i dečaci i devojčice, a on počinje u dobi od 12 do 16 godina, odnosno, u fazi kad obično nastupa pubertet.“ 30

Katolički elementi ovde nedostaju, ali ponekad simboli više podsećaju na prikaze poput onih na stećcima bogumila iz te epohe. 31

Roditelji su se nadali da će to sprečiti pljačkaše robova da im otmu njihovo osakaćeno ili krstom obeleženo dete. Zbog zabrane trgovine robljem sa hrišćanima u Evropi, robovi tetovirani motivima krsta morali su da budu otpremljeni u udaljenija trgovačka središta poput Aleksandrije ili Tripolija. To je trgovcima stvaralo dodatan trošak i smanjivalo njihov dobitak. 32

U to je vreme nastao narodni običaj sicanje, među katoličkim stanovnicima Bosne i Dalmacije: ruke, prsa, čelo tetovirani su znakom krsta i ukrasima kako bi tetovirane osobe bile prepoznate kao katolici. 33 U početku kao zaštita od razbojnika u lovu na Bogumile – a u kasnijim vremenima, nakon osvajanja Bosne od strane Osmanskog carstva, kao zaštita od carigradskih tj. istanbulskih otmičara. 34

Quellen / vrela / viri / izvori:

  1. Prevod iz: Die Bibel in der Einheitsübersetzung von 1980, Universität Innsbruck - Lev 25,44-46
  2. Prevod iz: Decrees of the Ecumenical Councils, ed. Norman P. Tanner, II IntraText Edition CT, Èulogos, 2007 - Third Lateran Council 1179 A.D. canon 27
  3. Prevod iz: Geschichte der Sklaverei - Mittelalter - wikipedia.de, vidi i: Michael Zeuske, Handbuch Geschichte der Sklaverei, s. 136 sl.
  4. Prevod iz: Juliane Schiel, The Ragusan “Maids-of-all-Work”, u: Journal of Global Slavery 5, Brill, 2020 - s. 142 sl. - brill.com
  5. Prevod iz: Christoph Cluse, Sklaverei im Mittelalter – der Mittelmeerraum - s. 5 - docplayer.org
  6. vidi Neven Budak, Slavery in Late Medieval Dalmatia/Croatia: Labour, Legal Status, Integration, in: Mélanges de l'École française de Rome / Moyen Âge / Tome 112 - 2000 - 2, Rom, 2000 - s. 745 sl. - via journals.openedition.org/mefrm
  7. Smajo Halilović, Trgovina robljem u srednjovjekovnoj Bosni s osvrtom na usoru - s. 39 - muzejibtuzla.podkonac.org; vidi i: Daniel Farlati, Illyricum sacrum IV - s. 44 sl. - Google Books
  8. Prevod iz: Paola Pinelli, From Dubrovnik (Ragusa) to Florence: Observations on the Recruiting of Domestic Servants in the Fifteenth Century, u: Dubrovnik Annals, 2008 - s. 60 sl.
  9. Prevod iz: Cluse - s. 4, 10
  10. Prevod iz: Schiel - s. 144
  11. Halilović - s. 41
  12. vidi i: Bosnischer Kreuzzug - de.wikipedia.org
  13. Mehmed Hodžić, Robovi u srednjovjekovkonj Bosni - s. 24 - academia.edu
  14. Halilović - s. 39
  15. vidi Budak - s. 752 sl.
  16. Halilović - s. 41, vidi i Budak - s. 756
  17. Schiel - S. 145
  18. Prevod iz: Budak - s. 749
  19. Elmedina Duranović, Žene iz Bosne na tržištu roblja u Dubrovniku 1279-1301 - u: Filozosfki fakultet u Sarajevu: Radovi, knjiga 3 (Historija, Historija umjetnosti, Arheologija), Sarajevo, 2014 - s. 52 - via ff-eizdavastvo.ba
  20. Halilović - s. 37
  21. Prevod iz: Cluse - s. 6 sl.
  22. Halilović - s. 37
  23. Halilović - s. 40
  24. Prevod iz: Cluse - s. 6 sl.
  25. Halilović - s. 40
  26. Prevod iz: Budak - s. 759
  27. Prevod iz: Schiel - s. 158 sl.
  28. Prevod iz: Schiel - s. 161 sl.
  29. Halilović - s. 38
  30. Prevod iz: Die österreichisch-ungarische Monarchie in Wort und Bild: Bosnien und Hercegovina, Hof- und Staatsdruckerei, Wien, 1901 - s. 342 - via austria-forum.org
  31. vidi Ćiro Truhelka, Die Tätowirung bei den Katholiken Bosniens und der Hercegovina, u: Wissenschaftliche Mittheilungen aus Bosnien und der Hercegovina - 4. Band, Bosnisch-Hercegovinisches Landesmuseum Sarajevo, Wien, 1896 - s. 502 sl. - via archive.org
  32. vidi i: Slave trade from Bosnia in the Middle Ages - geni.com
  33. vidi Truhelka - s. 493 sl.
  34. vidi i: Christian tattooing in Bosnia and Herzegovinaen.wikipedia.org

Bildquellen / vrela slika / viri slik / izvori slika:

  • Frauen, Männer und Kinder auf einem Sklavenmarkt: © die-bogomilen.de
  • Neslobodni muškarci sa srpovima u žetvi, oko 1310.: Medieval illustration of men harvesting wheat with reaping-hooks, on a calendar page for August. Queen Mary's Psalter (Ms. Royal 2. B. VII), fol. 78v, Public domain, via Wikimedia Commons
  • Papa Grgur IX.: Gregor IX. erkennt die Dekretalien an. Raffael, 16. Jahrhundert. Rom (Vatikan), Stanza della Segnatura - zeno.org
  • Dubrovnik, bivša Raguza: Ansicht der Stadtmauer von Dubrovnik. JSB, CC BY-SA 3.0 , via Wikimedia Commons
  • Prodaja žena i dece na srednjovekovnoj pijaci robljem: The Slave Market. Jean-Léon Gérôme, Public domain, via Wikimedia Commons
  • Pristanište u Veneciji, ispred Duždeve palate: The Dock Facing the Doge's Palace. Luca Carlevarijs, Public domain, via Wikimedia Commons
  • Mlada žena sa tetovažama za zaštitu od otmice i porobljavanja: Mostarac, Public domain, via Wikimedia Commons
Kazalo
Sebastian Hoblaj